Part 51

Age piju u Udbini vino, na bijeloj Longji te carevoj, agâ trides na zelenoj Longji, megju njima Ćejvan dedo stari, a do njega Nukić barjaktare; dok se poljem tatar oćutio. Al evo ti careva tatara. Tatar dobra konja osjednuo, u meani agam ulazio, udbinjanim turski selam viknu. Redom age selam prifatiše, dok poteže careva fermana, pa ga dade Ćejvan dedi starom. Ćejvan uči a suze proliva, suze teku niz bijelu bradu, a pita ga Nukić barjaktare. Moj daigja Ćejvan dedo stari, što ti grozne suze prolijevaš, okle knjiga ognjem izgorila? — O sestriću, Nukić barjaktaru, ovo ti je knjiga šarovita, sultanova turali fermana, da se fata Gnjatijević Vuče, u Tihanji, zelenoj planini, jer je hajduk džadu zastavio, dvi od mora, treću je od suha, su tridese svojije hajduka, pa ne ide ruba trgovačka, nit prolaze bale ni tovare, nit careva te silna mirija. »ja ufati Gnjatijević Vuka ja ti svoju do Stambola spremaj!« Kako Ibro cvijeliti ne ću, kad ga kadur izvaditi nisam? — Nemoj dajo, ostarjeo dedo, valja caru hizmet učiniti, i otići u Tihanju pustu, i potražit gorskoga hajduka. Ti povedi trides dobri druga, tko ne žali od kuršuma tila, a ne žali dedo poginuti. — — A moj Ibro, moj sestriću dragi. nit prez tebe hoda ne imade! — Hej moj dedo aga Ćejvanaga, Ibro bi ti išo u Tihanju, fato bi ti Gnjatijević Vuka, ali sam ja curu isprosio, od Otoke bab Ahmetovića, śćer lijepu Zilku plemenitu. Sutra će mi dorat dolaziti, dojašit ga lijepa Zilija, su stotinu kićeni svatova. Hajd daigja ti pokupi društvo, vodi društvo pod Karamanovce, onde ćeš mi pričekati Ibru, dok mi dorat od mejdana dojgje. — Dedo trides ukupio druga. Ćejvan ode pod Karamanovce, Ibro osta kod tančice kule. Dok evo ti kićeni svatova, pod Zilijom dorat od mejdana. Ibro konja takum učinio, na bojeve kuli izlazio, te se svuče te se preobuče, obisio oštru svoju ćordu, za pas zadi dvije puške male a u ruku sjajna džeferdara. Dočeka ga na avliji majka, o svomu se obisila Ibri. — Hej Nukiću radosna ti majka, ne ćeš ići u Tihanj planinu, ni fatati Gnjatijević Vuka. Imala vas do devet sinova Sviju’ vas je Ćejvan odvodio, ni jednoga nije dovodio, svaki mi je sine poginuo. tebe nejma već jednoga, Ibro. — Hoću mati obadva mi svita, ja ću ići sa svojim daigjom. Kada vidje da branit ne može: — Hajde Ibro kuli na vrhove, pa Ziliji lišce ti obljubi, ne će li se evlad nalaziti, ne će l sine odžak ostanuti. Ode Ibro kuli na vrhove, pa uzima srčali tamburu, jasno kuca sitno popijeva: »je l daigja pod Karamanovci? čeka li već Nukić barjaktara?« Do sabaha svu noć prekucao, ne šće Zilji obljubiti lišce, već odbroji tri sta magjarija. — Eto Zilji nićahi osmina, ja l ću doći jaliti ne doći. — Ibro skoči te pojde na vrata, pa eto ga do dorata sajgje, pa uzjaši pehlivan dorina, zelenijem poljem udbinskijem. A kad sigje pod Karamanovce, ugleda ga ostario dajo. Ćejvan dedo na noge skočio, pa sestrića u čelo poljubi. Ibro dedi sjede govoriti: — Hej daigja aga Ćejvanaga, umoran je dorat od mejdana, ovde ćemo noćas prenoćiti, sutra ćemo potražiti Vuka. Dedo Ibru tudem poslušao. Kad u jutro jutro osvanulo, Ibro dobre konje oblazio, svi mu konji zopcu poharčili, dorat nije zobi pozobao vet pod sobom dere meterize. Ibro kaže svom Ćejvanu dedi, tadaj dedi suze poletiše: — Jali nije mene jali tebe! Ja dorata konja od mejdana! — Pa popiše na jutro rakiju, dok zareče Ćejvan dedo stari: — Nije l majka rodila junaka a sekuna brata podgojila, nije li ga meni prigodila, da otije pod pećinu stinu u Tihanju zelenu planinu, je li sada u planini Vuče, pod studenom i pećinom stinom? — Sve mu društvo nikom poniknulo a u crnu zemlju pogledalo, ama ne će Nukić Ibrahime, veća dedi megju oči vrane. — Ćejvan dedo evo ti junaka, koji će ti u Tihanju sijći. Uz dvanajes krševiti klanac, tu dvojica napored ne mogu. Već se oštrim sabljam razmičuju. Vet moj dedo aga Ćejvanaga, ako Ibri do nevolje doje, ja ć ispalit dvije puške male, ti ćeš mi se u potribi najći. — Hoću Ibro, moje dite drago! — Halališe te se poljubiše. Ibro svoga uzjaha dorata, uz pržene udario klance. Sve je zdravo prolazio Ibro a kad dogje pod pećinu stinu, al gotove tole zametnute i gotove čaše natočene, tu hajduka ni jednoga nejma. Ondar Ibro poćera dorina, na Tihanju izije planinu. Dok ugleda na vodi čatrnji, na čatrnji tridese hajduka i pred njima Gnjatijević Vuče. On ugleda Nukić barjaktara, doka viknu tridese hajduka: — Ne na Ibru puške okrenuti, jer sam bogu jemin učinio da ne bijem od majke jedinka! Ibro mi je jedinak u majke a junak je da mu kraja nejma, ne okrećte puške na Ibricu! Dok podviknu Gnjatijević Vuče: — Nejma Ibro tebi ovdi vina! Ibro mu se sa dorina javlja: — Dok upitam široka dorina, ima l meni na čatrnji vina. Doka Ibro naćera dorina a poteže svijetloga daru. Dok s okrenu tri četiri puta pogubi mu tridese hajduka a pobiže Gnjatijević Vuče, a izvadi dvije puške male, dve srmali pa su pozlaćene, ne bi li se ustavio Ibro. Vuče viknu i dva i tri puta: — Ne goni me Nukić Ibrahime! ja sam Bogu jemin učinio, da ne bijem od majke jedinka! Ibro mu se ustaviti ne će, već sve goni Gnjatijević Vuka. Vuče skide troje toke zlatne, ne bi l mu se ustavio Ibro. Ibro na nji’ ni gledati ne će, već sve goni gorskoga hajduka, dok mu skide ćemerliju ljutu, a podviknu grlom junačkijem: — Ne goni me Nukić barjaktare, jer sam Bogu jemin učinio, da ne gubim u majke jedinke. Ibro Vuka goni niz planinu, doka Vuče za kladu uvuče, a po kladi pruži džeferdara; kad mu sinu puška pred očima, loše smiri Sokolović Ibru, udari ga posred džigerica, a niz Ibru krvca udarila. Doka Ibro naćera dorina vruće rane pa ne haje za nje, triput Vuka udari nadžakom, dok izvadi tibtik od njedara, a on Vuku uputio ruke, a smrtne mu muke dodijaše, od Vukove puške i udarca, dvije male puške izvadio, obidvima živu vatru daje. Dedo čuho dvi puške glasnice birden dedo na noge skočio a goluba konja pojašio, a za njijem trides krajišnika. Kad izije dedo na planinu, na planinu kod vode čatrnje, trides leša od hajduka naje, sve hajdučke leše primetnuše, tu Nukića barjaktara nejma. Vet poleti tlakom za doratom i on naje dvije puške male i on naje troje toke svitle. Dok ugleda sokola dorina, a pod njijem Nukić barjaktara, od njega se otisnula krvca, kod njeg Vuče za jeliku svezan, dedo Ibru sve na tlehu ljubi: — Moreš Ibro rane priboliti? Da te sine na Udbinu nosim? — Ne mogu ti rane priboliti vet mu ukini gjuzel džeisiju, a otpaši pusat i odilo, nosi mu je Mujinu Halilu, nek s junaka ije na junaka, neka nosi a spominje pobru! Dedo njemu ukide odilo, dedo ode na Udbinu ravnu, i odnese Gnjatijević Vuka, i odvede debela dorina. Kad g ugleda Nukićeva majka, na sokak je dedi izletila, u ruci joj dvije puške male, pa na dedu puške okrenula, jedna fali a druga upali a nijedna ne smerila dede. Dedo ode šeher Sarajevu jer je onde Hasan paša ćoso. Da oprema Gnjatijević Vuka, na tomu je sišo sa Stambola. Pa prid pašu izvodio Vuka; onda paša dedi govorio: — Kako mi je Bogom pobratime, pobro dragi Nukić barjaktare? — Dobro ti je Nukić barjaktare, skoro ti se pobro oženio, ljubi grli kadgod se probudi. A kad paša razumio riči: — Ko je onog dila ufatio? — Ja sam onog Vuka ufatio. Vuče njemu iza vrata viče: — Nije mene šljaka ufatila već je mene soko ufatio, ufatio Nukić barjaktare! Baci dedu na dno u tavnicu, i gjidiju Gnjatijević Vuka. — Osta soko u planini Ibro. Dok kliknuše do tri gorske vile; jedna kliče na dnu Romanije, druga kliče u po Romanije, treća kliče u vrhu planina. Sastale se do tri gorske vile, pa privrću Nukić barjaktara, sve tri njemu posestrime viču: — Ove rane izličit se mogu! I liče ga punu heftu dana. Svake su mu trave udarili. Kad izišlo puni’ sedam dana, Nukić Ibro na noge skočio pa prefati jelovoga štapa pa on igje niz Karamanovce. Soko sije na Udbinu ravnu. Opazi ga trides krajišnika, krajišnici šemluk učiniše. Debela je dom opravio, i kod majke dvi noći noćio, i š njim pobro od Orašca Tale. — Ja ću pobro ići do Sarajva. Stari mi je dedo u zindanu. To rekoše, konje pojabaše kudgod išla dva bjesna turčina, i sijoše do grada Sarajva. Na Saraju Hasan paša Tiro; paša svoga ugledao pobru, šemluk čini iz bojni’ topova. Latiše se za bijele ruke, izijoše u mehke odaje. Odma Ibro za svog dedu pita. — Eno njega u mračnom [210] tavnici, sa gjidijom Gnjatijević Vukom. Izvedoše Ćejvan deda starog, i gjidiju Gnjatijević Vuka. — Šta ćeš Ibro da ti care daje? — Hoću pobro pod muhurom ćordu, neka mi je s mirom četovati. — — Dade paša ne reče ni riči. Onda veli od Orašca Tali: — Šta ćeš Tale Bogom pobratime? — Ja mu ne ću pod muhurom ćordu, imam svoju krivu palošinu, mogu brate š njome četovati. Već mi daji hašlukavi blaga! Paša njemu izvadio pilo polu hegbe biloga talira. Sve se smije od Orašca Tale. Otalen su konje pojašili, na avliji konje uzjahaše, prvi dedo, za njim ide Ibro, a za njima Tale na kulašu. Kad je bio sarajskom čaršijom, sipa Tale bijele talire oko sebe na obidvi strane; jagme mu se djeca sibijana. Kada Tale na hisata saje, već se zašto napojiti nejma. Ode svaki svomu zavičaju. Davno bilo sad se spominjalo, ko no Gjurgjev danak na godini, ko no dobar junak u družini.