Part 27

Prva riječ: »Bože pomozi nam!« eto druga: »Hoće ako Bog da!« Na dobro nam večer omrknula i na bolje jutro osvanulo! Po jutru nam ogrijalo sunce, svaku sreću nama donijelo: mir i zdravlje, od Boga veselje! Što od zdravlja ništa bolje nejma, od veselja ništa ljepše nejma! Dijelilo po družini redom, svakom drugu jedan do drugoga, da ne žali jedan na drugoga! Sad velimo da pjesmu pjevamo! malu pjesmu ot stara zemana, ako bi nas grlo poslušalo! Čini mi se, poslušat me ne će; gusle tanke a grlo debelo, to se dvoje sudarati ne će! Nepriliko ne prijanjaj za me! Sat hoćemo veće zapjevati! Paše dvije zimu zimovaše na Otoci niže Temišvara. Oba ću vam po imen’ kazati, kako su se po imenu zvali: Fazli paša, drugo Seidija. Kat su paše zimu prezimili, ledena ih zima ostavila a toplo ih ljeto prifatilo, stadoše im stigivat mazari. Njima dogje pet stotin mazara od žalosne od Erdelja raje; a što plaču, jest im za nevolju: »Dvije paše, dva oka careva! il ne ćete ili ne vidite, nama nužda ljuta dodijala! »Što durasmo više ne moremo od onoga Rakocije bana! »U narod nam zulum postavijo. Često slazi niz zemlju Erdelja i dovodi plaćene soldate; plijeni nam prebijele ovce a ostavlja janjce od ovaca. »Pothranimo vola za vezanja, sve odgoni Rakocija bane! I to bi se s jadom predurali! Pothranimo momka za ženidbe, ne da nami momka oženiti, vet ga vodi u svoje soldate! »I to bi se s mukom boravili! Kad nam cura buda za udaje, odvede je Rakocija bane pa on ženi plaćene soldate! »Aman paše sirotinjske majke! Jà nam derman, jà nas sijecite jà nas žive u Dunav bacite!« Kad vidiše dvije paše carske, gje je zulum njima dodijao, što govori Fazli paša carski? — »Sehidijo dragi pobratime, de nam piši sitnu buruntiju a na ruke Rakociju banu, nek se progje od Erdelja raje! Kunem mu se pa mu vjeru dajem, ja ću skupit silovitu vojsku, ja ću skupit stotina hiljada sultanove regulane vojske i sa vojskom halkali topove, na Rakoca njemu udariti, zemlju ću mu s vojskom pregaziti, živom mu je vatrom popaliti i stola mu tadaj raskopati! Ako ćede nama pobjegnuti goniću ga kroz zemlju Rusiju do zlatnoga Praga doćerati, tuje ću ga uvatiti živa i njegovoj dokundisat glavi!« Kat to paša začu Seidija on napisa sitnu buruntiju. Obje paše muhur udariše, na nju udriše četiri pečeta. Dovikaše lahka tatarina dadoše mu sitnu buruntiju. Što govori Fazli paša carski? — »Tatarine, konjski dušmanine! jaši konja, ajde u Rakoca, nosi knjigu Rakociji banu!« Kad je tatar knjigu prifatijo na gotova konja napanuo pa s omanu z glavom po svijetu kajno ljeti čela po cvijetu. Temišvarski sandžak prebrodijo, on nastupi u zemlju Erdelja; Erdeljiju zemlju pregazijo na Rakocku zemlju nastupijo. Stade gazit zemlju Rakociju. Kade gradu i Rakocu dogje i banu je knjigu dofatijo. Kad je bane knjigu prifatijo na njoj slomi četiri pečeta. Kad vidijo što mu knjiga piše, knjigu uči, smije se na nju. Pa pobaci sitnu buruntiju a svoje je pero dofatijo, pašama je knjigu načinijo: »Slušajte me dvije paše carske! ne recite da je prijevara! Vidijo sam što ste upisali. Ja se raje prolaziti ne ću. Već vidite što vam knjiga piše. Vi čujete dvije paše carske! Ja ću skupit silovitu vojsku, uzet vojske ot sve sedam cara, i sa mnom će gospoja kraljica! »Silnu ćemo podignuti vojsku, doći ćemo Temišvaru gradu, sprema gradu polju Vučijaku. Na grad ću vam tope nasloniti, srušiti vam grada Temišvara, najdonji mu kamen prevrnuti! »Ako bi mi otlen pobjegnuli, goniću vas prô zemlje turčije, doćerat vas stolu i Stambolu. »Već vi kažte vašemu sultanu, trijebte mi stola i Stambola! Ni tuj vama postojbine nejma, već bježite ćabi i Medini, gje no vam je djedovina stara! »A Stambol je moja djedovina!« Kad im knjigu taku načinijo, tatar mu je knjigu prifatijo, i tatar se natrag povratijo. Kud je išo Temišvaru došo. Kat pašama divan učinijo poteže im knjigu i jaziju. Seidija knjigu prifatijo. Kad na knjizi salomi pečete te vidijo što mu knjiga piše pa se udari rukom po koljenu, Fazli paši knjigu dofatijo. Kad vidijo Fazli paša carski, kad vidijo što mu knjiga piše, stade suze ronit od očiju, Sehidij’ je riječ govorijo: — »Satšto ćemo od života svoga? Nu kurvice Rakocije bana! Indat uzo ot sve sedam kralja i sa njime gospoja kraljica, što je jača od njihe sve sedam! Ko će njihe sadem dočekati? Temišvar će nama prifatiti. mi ne bismo njega ni žalili; otalen će naske okupiti, doćerat nas stolu i Stambolu i našega stola prifatiti, prećerat nas ćabi i Medini, gje no nam je djedovina stara, a Stambol je njima djedovina!« A veli mu paša Sehidija: — »Pobratime Fazli paša carski! da pišemo sitnu buruntiju, da pišemo našemu sultanu. Il će nama pridavati vojske, da čekamo Rakocije bana i da š njima kavgu učinimo, ili ćemo Stambol trijebiti. Nek otkaže šta je njemu drago! Što rekoše to se poslušaše, načiniše sitnu buruntiju a na ruke caru čestitome; otkazuju šta se amo radi; i muhure svoje udariše, i da tuje prijevare nejma. A viknuše lahka tatarina, dadoše mu sitnu buruntiju. Kad je tatar knjigu prifatijo pa je sebi u džepove baci. Sleće tatar u podrume mračne, na gotova zajaha vrančića, pa se maši glavom po svijetu, stade gonit i danom i noćom. Kad on gradu Carigradu sigje, kad dopade caru u sarahe, sultan caru divan učinijo: sagiba se do zemljice crne, pret sultanom zemlju poljubio i pod njime zelenu serdžadu, na serdžadi knjigu ostavio. Kad je sultan knjigu prifatijo, stade učit knjigu i jaziju. Kad vidijo što mu knjiga kaže, i to njemu milo ne bijaše; stade care divan sastavljati; divan kupi za nedelju dana. Kad je care divan sastavijo, sve mu lale stale na divanu, stajaše mu tri bijela dana al divanu ne daje dževaba; još mu nema Ćuprilić vezira. Kat četvrto jutro osvanulo, u tom dogje Ćuprilić vezire; sagiba se do zemljice crne pa pret carom crnu zemlju ljubi, bijeloj mu poletijo ruci: — »Sultan care od istoka sunce! jesi l velik divan sastavijo; sve ti lale stale na divanu al divanu ne daješ dževaba. Po rašta si lale sastavijo? ali dževap al nas isijeci!« Ondar reče sultan lakrdiju: — »Moje lale i moji ridžali!« — Prouči im knjigu i jaziju. Proučiše knjigu avazile. Što govori sultan lakrdiju: — »Sat što ćemo od života svoga? al ćemo mi sakupiti vojsku, da spremimo Temišvaru gradu, dočekamo Rakociju bana i sa njime sedam kraljevina? moremo l se š njima udariti a i rata š njima ratovati il Stambola našeg trijebiti pa bježati ćabi i Medini, gjeno nam je gjedovina stara!« Sve rekoše lale i ridžali: — »Sultan care od istoka sunce! bolje ti je Stambol trijebiti neg se biti su [sve] sedam kralja! Trijebiti stola i Stambola! Ne moremo s’ s vlasim iznijeti! A sve šuti Ćuprilić vezire. Govori mu sultan lakrdiju: — »Lalo prva Ćuprilić vezire, šta mi šutiš a ništa ne veliš? A veli mu Ćuprilić vezire: — »Sultan care iza brda sunce! ako bi me tijo poslušati, da mi dadeš stotinu hiljada, sto hiljada ubojite vojske; da mi dadeš stotinu topova i kumbara čim gradove pališ; da mi hranu i džebanu dadeš! ja ću ići gradu Temišvaru, dočekati Rakociju bana, pa što nami Bog i sreća dade!« Kat to sultan razumi beśjedu, od očiju mu suze polećeše, svog vezira megju oči ljubi i gjeno se sokolovi ljube: — »Aj aferim moja vjerna lalo! evo tebi trista hiljad vojske, i evo ti hrana i džebana i evo ti beljemez topovi i kumbare što gradove palim! Evo ti velike gjemije! I daću ti muhur sahibiju, i ja ću ti hair dovu spremit!« Kad mu dade turali fermana, da mu niko preporeći nejma, a stade mu okupljati vojsku. Kad mu strašnu okupijo vojsku i svoje mu hazne nakupijo, i dade mu velike gjemije, omaši se Ćuprilić vezire i topove u gjemiju vući a i svoju uvoditi vojsku. Kad je svoju okupijo vojsku, i tadaj je pokrenujo vojsku, i sultan mu hair dove sprema i sultan mu šenluk učinijo, a izbaci stotinu topova, kad mu pogje Ćuprilić vezire. I pogjoše lagje po denjizu, ode vezir Temišvaru gradu. Kade vezir Temišvaru dogje u lijepo doba dolazijo po akšamu megju jacijama, pa izbaci iz gjemija vojsku a na vojsku srklet učinijo. Vezir kopa učkat meterize, pot topove oplete košove u košove zemlju navalijo. On navali zemlju i kamena, na koševe navali topove i okrenu velike topove, okrenu ih polju Vučijaku na banovu silovitu vojsku. Do sabaha uhazura vojsku. Kade svanu i ogranu sunce, što govori Ćuprilić vezire? On govori muhur sehibiji: — »Haj hajdemo gradu na bedema!« Uzeše se po bijele ruke, izigjoše na tabiju gornju. Ond’ da vidiš muhur sehibije! gje izvadi srčali durbina, stade sehirit Rakocinu vojsku. Kade vojsku vigje ubojitu on s udara rukam po koljenma a govori Ćuprilić veziru: — »Lalo carska Ćuprilić vezire! mi nemamo sprama njihe vojske, ne meremo bojem ratovati! Da pišemo našemu sultanu, da nam spremi još poviše vojske!« Ćupriliću milo ne bijaše, al mu druga biti ne mogaše. Pa sigjoše polju Temišvarskom pa śjedoše pot čadora svoga, stadoše se o tom razgovarat. Što govori Ćuprilić vezire? — »Lalo carska muhur sehibija! sramota je javljati sultanu da nam višu navaljuje vojsku; nijesmo se jošte ni pobili! Deder piši sitnu buruntiju, da spremimo Bosni ponositoj mome bratu hodži Ćupriliću: nek nam skupi dvanaest hiljada dvanajst hiljad ubojna Bošnjaka. Nek pošalje gradu Temišvaru! Bošnjaci su ubojni junaci, a da š njima tamo udarimo!« To rekoše pa se poslušaše, načiniše turali fermana i carev su muhur pritisnuli i na njega pečat udariše, dadoše ga lahku tatarinu. Ode tatar zemljom po svijetu. Kade Bosni i Travniku dogje, ondar tatar divan učinijo. Kad je hodža ferman prifatijo i vidijo šta mu ferman piše, odma vezir ferman pobacijo, stade gradit sitne bujruntije, da je šalje šeher Sarajevu na koljeno Džanan buljibaše. Kako mu je knjigu napisao? »E Džanane prvi buljibaša! eto knjige vidi i jazije. Pokupi mi šest hiljada, sve Bošnjaka ubojna junaka. »Po izboru pokupi junake! Nemoj kupit staro i nejako, nemoj kupit skoro oženjeno, nemoj kupit jedinjka u majke! Žalosne su suze materine, da ne plače za jednijem sinom. »Šest hiljada ja ću sakupiti pa ćeš ’s naći sa mnom u Travniku. Tuje ćemo sastaviti vojsku pa otalen gradu Temišvaru!« Bujruntiju dade tatarinu: — »Nosi knjigu šeher Sarajevu!« Kad je tatar knjigu prifatijo na gotova napade paripa, pravo šeher ode Sarajevu. Kade tatar Sarajevu dogje tankoj kuli Džane buljubaše i Džananu preda bujruntiju. Kad rasklopi Džanan bujruntiju, Džanan vidje što mu knjiga kaže. To je Džani vrlo milo bilo pa od zemlje na noge skočijo. On prifati dvije puške male a dovati halajli barjaka pa izigje Džano u čaršiju pred džamiju ali pred begovu. Pobi barjak pred džamijom tuje, — tu se uvjek okupljaše vojska, — a povadi dvije puške male, okrenu ih nebu pod oblake, puškama je vatru dofatijo. Haber daje po bijelu gradu. I Džano se natrag povratijo. Stade Džano sebe opremati, opremati sebe i paripa. Oprema se tri bijela dana ko što valja na carevu vojsku. Kat četvrto jutro osvanulo on sigura sebe i paripa pa izigje Džano pred džamiju. Kade mu se vojska sastanula, skupili se Bošnjaci junaci samo nejma Fazlagića mlada što mu barjak nosi pred ordijom. Malo vreme al za dugo nije pomoli se Fazlagiću Ibro na doratu sav u čistu zlatu. Kako dogje njima selam viknu, Bošnjaci mu selam prifatiše. Prokrivi se Džanan buljubaša: — »Fazlagiću prifaćaj barjaka, da mi našu pokrenemo vojsku!« Junak mu se na to nasmijao! pa odjaha od dorata svoga pa prifati turski avdes na se. Dva ričata klanja u džamiji. Ondar momak do barjaka pade i barjaku dohu proučijo, tri puta mu sačak poljubijo pa ga jami u bijele ruke, »Jala!« reče, pade na dorata a zavika Džanan buljubašu: — »Hajde Džano za mnom na doratu!« Mili Bože čuda velikoga! Nekom plače ostarela majka a nekomu premilosna seka a nekome vjerenika ljuba! Kad pogjoše Sarajlije mlade na atmejdan prvi udariše, dok povika Džanan buljubaša: — »De pjevajte Sarajlije mlade, sve pjevajte i puške mećite!« Al zaludu, fajde ne imade, nit ko pjeva niti puške meće. Opet viknu Džano buljubaša: — »Fazlagiću haran barjaktare! je li gajret jednom zapjevati. Veseli mi Bošnjake junake!« Kat to začu Fazlagiću Ibro on izdiže tanko glasovito. Kako pjeva, kako pjesmu kaže? — »Ostaj z Bogom Bosno kalovita i u Bosni naše tanke kule! Naše majke i vi ne plačite, ne plačite, naske zaboravte! Naše ljube, vi se udajite, udajite, naske ne čekajte! Naše seke, vi se udajite! Mi ćemo se amo iženiti u bijelu Temišvaru gradu crnom zemljom i zelenom travom!« Kad Fazlagić tako zapjevao, ondar viknu Džano buljubaša: — »Fazlagiću, od Boga ti teško! šta uradi, ako Boga znadeš! Jer mi kachriš Bošnjake junake?« Kat se Džano vidje na nevolji on zapjeva tanko glasovito: — »Z Bogom ostaj Bosno ponosita i u Bosni naše tanke kule, na kulama ostarele majke! Naše majke, za nam ne plačite! Naše seke, vi se udajite, udajite pa se udomite! Naše ljube, vi se ne udajte! Mi ćemo se natrag povratiti, zadobiti ćara i šićara. Voma su nam opanule kule, da mi naše prekrijemo kule!« Kad zapjeva Džano buljubaša, razveseli Bošnjake junake a stadoše pjevati Bošnjaci, pjevati i puške bacati. I odoše poljem širokijem; sarajevsko polje pogaziše, primiše se brda i planina. Kad dogjoše bijelu Travniku, dočeka ih travnički vezire, a Džanana za ruku jamijo i za njime Fazlagića mlada. Odvede ih sebi na konake. I tuje im vojsku namjestijo. Kad noćiše i lijepo im bilo. Kade svanu i ogrija sunce ondar viknu travnički vezire: — »Lalo carska, Džanan buljibaša! Doveo si šest hiljada vojske, šest hiljada ja sam sastavijo. Predajem ti sve dvanest hiljada!« — pa dade mu tain i džabanu — — »Njihe vodi Temišvaru gradu mome bratu Ćuprilić veziru!« Predade mu sitnu bujruntiju, u njoj piše dvanes hiljad vojske. Sve zdravije Džani teslimijo. Kade Džano uze bujruntiju, ondar gjipi Džanan buljibaša a za njime Fazlagiću Ibro. Što govori Džano buljibaša? — »Fazlagiću prifaćaj bajraka, nosi bajrak pred dvanest hiljada!« Kad Fazlagić bajrak prifatijo, seizi im konje dovatiše, z dobrijem se konjma sastaviše. Najprvi je Džanan buljibaša a za njime Fazlagiću Ibro; pokrenuše sitnijem sokakom. Fazlagića bajrak poklopijo s obje strane do zelene trave a jamaka kite od bajraka. Gledaju ih travničke djevojke, sve gledaju Bošnjake junake, ponajviše Fazlagića mlada. Fazlagić je junak na junačstvu i momak je pristo na očima. A stadoše cure dovikivat, dovikivat svaka svoje majke: — »Vidi majko Fazlagića mlada! Blago majci, koja ga j rodila! Lijep ti je, vesela mu majka!« A stare im govorahu majke: — »Šut’te ćeri, zamuknule mukom! Fazlagić je soja od uroka, urećete Fazlagića mlada! Nema majka već njega jednoga; ostaće mu samohrana majka!« Izidoše is Travnika grada, osehiri jih mlado i veliko. Travničko su polje pregazili, primiše se brda i planina. Brdima su stali putovati, dan po danak, konak po konak, najpošljedni konak učiniše u planini na vrh Vučijaka. Kad Bošnjaci noćcu zanoćiše, tavne noći tri sahata bilo dok im stiže laki tatarine i Džananu dade bujruntiju. Kad je Džano knjigu prifatijo, knjigu uči i smije se na nju. Piso mu je Ćuprilić vezire: »Carska lalo Džanan buljubaša! Kad mi sutra Temišvaru dogješ, tembi podaj brate Bošnjacima. Kad budete spram čadora moga nek nagoni jedan na drugoga, nek nagone na te i dorata, tebi suju i oca i majku. A mi ćemo gledat is čadora. Valjaće ti brate za pošljetka!« Kad je Džano knjigu pregledao ondar svanu i ogranu sunce. Ope Džano podignuo vojsku, Bošnjacima tembi učinijo: — »Saćemo mi Temišvaru sići sprem čadora Ćuprilić vezira i njegova muhur sehibije. Uźljutite pot sobom paripe, nagonite jedan na drugoga a sve sujte i oca i majku pa i na me konje nagonite, sujte mene i oca i majku!« Pa to reče, otište paripa, za njim igju Bošnjaci junaci. Kad dogjoše gradu Temišvaru us široko polje temišvarsko upaziše vojsku sultanovu, Bošnjaci se ljuto pomamiše a pot sobom konje razigraše, potegoše oštre alamanke. Sve nagoni jedan na drugoga, sve se ljuti jedan na drugoga, i na Džanu konje nagonjahu a i oštre sablje potezahu, njemu suju i oca i majku. Džano šuti, ništa ne govori. Sve to gleda muhur sehibija i sa njime Ćuprilić vezire. Što govori muhur sehibija? — »Eno tvoji Bošnjaci junaci! Junačstva ga ni vidjeli nisu, već ono su ćesedžije teške!« Džano svoju ustavijo vojsku, eto njega muhur sehibiji i sa njime Ćuprilić veziru; sa Džanom je Fazlagiću Ibro. Kako došli, turski selam vikli. Ondar reče muhur sehibija: — »O Džanane, haran barjaktare! kake si ti doveo Bošnjake? Nisu ono Bošnjaci junaci već su ono teške ćesedžije!« Govori mu Džanan buljibaša: — »Carska lalo muhur sehibija! Bošnjaci su veliki junaci! Kat su pošli na carevu vojsku, svaki prodo niže kule luke pa bacili u džepove blaga. Dok bijaše blaga u džepovma, bjehu rahat Bošnjaci junaci. Kako ne sta u džepovma blaga Još ti ne znaš hadet Bošnjacima. Stog se ljuti jedan na drugoga, a nagoni jedan na drugoga!« Kat to začu muhur sehibija dade njemu thain i džabanu, u polju mu namjesti čadore a dade mu tri tovara blaga: — »Nosi Džano, podijeli vojsci!« Kad im Džano blago izdijeli sve dva a dva Bošnjaci pjevaju. Ode Džano pot čadora svoga te gospocku večer večerao. Kade noći dva sahata bilo onda usta Džanan buljubaša. Eto njega Ćuprilić veziru i sa njime muhur sahibiji. Kako dogje turski selam viknu, i oni mu selam prifatiše, kot sebe mu mjesto načiniše, bojali mu čibuk zapališe, kachvedžije kachvu dovatiše. Ondar reče muhur sehibija: — »Carska lalo Džanan buljubaša! Kako ćemo njima udariti? mlogo vlaha a malo turaka! Sat što ćemo od života svoga?« Onda reče Džano buljubaša: — »Ne ludujte dva vezira carska! sutra petak, presutra subota, rok nedjelja, mejdan ponedjeljnik, u utornik da kukaju majke. Šta ste meni odma kidisali? dok odmorim silovitu vojsku!« Pa to reče, na noge gjipijo. Ode Džano pot čadora svoga, dočeka ga Fazlagiću Ibro. Ovako je Džani govorijo: — »Šta si tamo brate učinijo? Hoćemo li vlasim udariti?« A veli mu Džano buljubaša: — »Luda glavo Fazlagiću Ibro! ja sam vako vezirima kazo: ’sutra petak, presutra subota, rok nedjelja, mejdan ponedjeljak, u utorak da kukaju majke!’ Što govori Fazlagiću Ibro? — »A jà bome Džano buljubaša, tuje nema nikakva dobitka, pametan se pogodijo nisi! Zar ti ne znaš proklete Bošnjake? kad predane tri bijela dana nikakav ti pare ne valjade, nit ćemo mi moći zadobiti! Vet ako ćeš mene poslušati, turski će nam petak osvanuti, džematile svi sabah klanjati, klanjati i Bogu se moliti. Podne ćemo klanjat džematile a ot podne čekat ićindije, ićindiju klanjat džematile pa s avdestom čekati akšama, pa i akšam klanjat džematile, od akšama klanjati jaciju, po noći se na noge dignuti. Nek ne znaju dva vezira carska! Pa ćemo se onda halaliti, halatiti pa se iźljubiti, za grijehe svoje oprostiti, Rakociji noći udariti i sa naše dvanajst hiljad vojske. Ne treba nam sultanova vojska!« To rekoše pa se poslušaše, u subotu da kukaju majke! I tuj tavnu noćcu boraviše. Kade svanu i ogrija sunce, petak im je danak osvanuo. Džematile sabah su klanjali i podne su džematile klanjali. Iza toga ićindija dogje, džematile ićindiju klanjaše, i u tome akšam pričekaše, džematile akšam su klanjali. Dva sahata noći prolazila, vet je vakat jaciju klanjati. Džematile klanjaše jaciju pa otalen na noge gjipiše. Svi se oni izgrliše tuje, izgrliše pa se iźljubiše, za grijehe svoje oprostiše. Dobrije se dofatiše konja, svi Bošnjaci konje pojahaše. Jà što reče Džano buljubaša? — »Fazlagiću, vesela ti majka! deder uzmi alajli bajraka pa mi prvi hajde pred Bošnjacim, za tobom će Džano buljubaša. Gje pogine jedan — obojica, gje dobije jedan — obojica!« Okrenu se Džano buljubaša: — »Vi Bošnjaci, na glasu junaci! ne gledajte jedan na drugoga! ne krijte se jedan za drugoga! ne ostajte jedan od drugoga! Mi po jednu pušku izbaciti, halaknuti, Boga spomenuti, za oštre se sablje privatiti, na Rakoca juriš učiniti! Zavičite iz grla bijela: ’Ala, ala, Bogu milom hfala! dženecka se otvoriše vrata!’ Ko pogine, kuća će mu znati, ko ostane, čestit do vijeka!« To rekoše, konje otiskoše. Najprvi je Fazlagiću Ibro a za njime Džano buljibaša. Lahko, lahko Vučijaku došli. Kad dogjoše polju Vučijaku prokrivi se Fazlagiću Ibro: — »Gje si bolan Rakocija bane? udriše ti Bošnjaci junaci, udariše su četiri strane!« Pa to reče, puške izbacijo a pripuče dvanajest hiljada, dadoše mu strahost u ordiju. A Rakoc ih dobro dočekao, na živu ih vatru navalijo! Tuje im je loša sreća bila, tuj mrtvije Džani ostanulo, šest hiljada mrtvije ostaviše, šest hiljada pogibe Bošnjaka! Šest hiljada pogje u naprijed. Halaknuše, Boga spomenuše, potiskoše Rakociju bana, potiskoše njega u naprijed! Kad ranjena udarila vojska, tavna noćca karamlušna voma a stadoše vikati soldati: — »Veliko nas opkoliše turci!« i megju se kavgu zametnuše! A Bošnjaci ljuti pritužiše pa megju se sile zavadiše a oštre se sablje potegoše! Noćca tamna karamlučna voma, tama pada od neba do tala, niko nikog poznati ne mere do sabaha i zorice rane! Kad pogleda muhur sehibija pâ govori Ćuprilić veziru: — »Eto tvoji Bošnjaci junaci! nigdi nikog pot čadorim nema! Nakupiše blaga sultanova, pobjegoše natrag us planinu!« Kat to začu Ćuprilić vezire, Bogami mu milo ne bijaše! Gjipi vezir od zemlje na noge a zajaha hata gjogatasta a sa njime četiri tatara. Eto njihe na vrh Vučijaka, pretražuju traga us planinu, da s nijesu vratili Bošnjaci. Nemajde im traga us planinu, nijesu se vratili Bošnjaci. Kat pogleda Ćuprilić vezire kat pogleda polju Vučijaku, gje je bijo Rakocija bane, nikog tuje živa ne imade. Pa se vrati Ćuprilić vezire pa govori muhur sajibiji: — »Lalo carska, muhur sajibija! nijesu nam pobigli Bošnjaci već po noći njima udarili! Ja sam gleda polju Vučijaku. nigje živa nikog ne imade. Gje je vojska Rakocina bila, ima leša, esaba mu nejma. Ljuto nam je izginula vojska! Bošnjacima da hrahmet predamo! Junaci su pa i izginuli, Sat hoćemo njike pokajati!« Pa pokrenu polju Vučijaku a za njime vojska silovita. Kade vezir na poljanu dogje, gje je bijo Rakocija bane, gje no mu je Džano udarijo, tuj mrtvije palo od Bošnjaka, šest hiljada ostavijo tuje a su šest je njike pokrenijo. Vezir hoda a suze proliva a prevrće leše od Bošnjaka. On ne žali šest hiljad Bošnjaka nego Džane žali buljubaše i sa njime Fazlagića mlada. Sve prevrće a njihe tražaše. Kada vidje, da ih tuje nejma a za njima pokrenijo vojsku. Kut prolazi Ćuprilić vezire, kut prolazi kroz zemlju rusinsku, tu zelena ne poniče trava. Mjesec dana kroz zemlju igjoše, za Bošnjacim igje nazorice. Kad izigje polju Orlovome u kraj polja ustavijo vojsku. Stadoše se vraćati Bošnjaci i stade se iskupljati vojska. Neki vodi savezana živa, neki nosi pośječenu glavu. Šest hiljada iskupi Bošnjaka. Dok evo ti Džane buljubaše! ufatijo sedam kapetana. Njemu vezir stade na salamu, junačko mu čelo poljubijo. Još im nejma Fazlagića mlada. Stade Džano ispitivat vojsku: — »Jeste l vidil’, da je poginuo?« — »Nismo vidil’, da je poginuo nit smo vidil’, da je ostanuo!« Tražiše ga tri bijela dana. Svi mu oni hramet predadoše. Džano pišti kajno ljuta guja: — »Žalosna nam do vijeka majka! gje izgubi Fazlagića svoga, što onakog junaka nejmade!« U riječi koju govorahu pomoli se Fazlagiću Ibro na doratu konju kosnatome. I dobar je šićar zadobijo: ufatijo Rakociju bana i sa njime gospoju kraljicu. Kad ga vidje Džano buljubaša, ja kakav je žalosna mu majka! na njem kada ni haljinke nejma, vatra mu je živa opalila. Njega srete Džano buljubaša i sa njime Ćuprilić vezire, junačko mu čelo poljubiše. Govori mu Ćuprilić vezire: — »Sretan bijo, veleki dobitak, dva si dila dobra ufatijo. Ti ćeš čestit ostat do vijeka!« Oni strašno odmoriše vojsku, odmoriše dva bijela dana, treće jutro podigoše vojsku, pokrenuše gradu Temišvaru. Kat su došli Temišvaru gradu i u polje temišvarsko ravno, dočeka ih muhur sajibija pa im stade turčin na selamu pa junake megju oči ljubi. Što govori muhur sajibija? — »Pobratime Ćuprilić vezire! Doša nam je sultan Temišvaru, sve da daje što za koga bude. Deder vodi Bošnjake junake, neka iśće šta je kome drago!« Ondar da viš Ćuprilić vezira, gje on uze Bošnjake junake! Povede mu Džanan buljubašu i sa njime Fazlagića Ibru. Dovedoše Rakociju bana, dovedoše gospoju kraljicu. Kat sultanu divan učiniše i carev su saček poljubili, pokloni mu Ćuprilić vezire, dva je roba caru poklonijo. Ondar sultan suze prolijeva: — »Moj veziru, moja draga lalo! dobar ste mi pekšeš zadobili i stolicu moju očuvali! Hvala Bogu, lalo, i Bošnjacim!« Stade vikat Džanan buljubašu: »Meni Džano od Bosne junače!« Kade Džanan pret sultana dogje i sa sobom vodi Fazlagića, što im sultan veli lakrdiju? — »Išti Džano što je tebi drago!« A veli mu Džanan buljubaša: — »Sultan care, od istoka sunce! ja ti ništa zaiskati ne ću, evo moga Fazlagića Ibre, neka iśće šta je njemu drago!« Fazlagić mu veli lakrdiju: — »Sultan care, iza brda sunce! hoćeš dati što ću zaiskati?« — »Hoću lalo, očinjeg mi vida!« — »Doveli smo dvanajest hiljada, dvanajst hiljad ubojna Bošnjaka. Ja ti care ništa više ne ću, da mrtvijem dadeš ko živijem. Šest hiljada jesmo ostavili, u svakog je tamo ostanulo nekog ćerca, nekog mila seka; da berate sirotinji dadeš, dvanajst hiljad u Bosnu berata!« Dade sultan, ne reče ni riječi, Fazlagiću timar zijameti, i dade mu beratliju sablju i dade mu od zlata čelenke. Tako dade Džani buljubaši: — »Eto vama od Bosne junaci! nek ste ichja do vijeka svoga a i djeca nakon vaske!« Pa povika Ćuprilić vezira: — »Dijeli im sedam mazgi blaga, neka harče do Bosne ponosne!« Kad Bošnjaci blaga nakupiše, dobrije se konjâ dofatiše, i Bošnjaci konje okrenuše. Sultan im je ferman načinijo: — »Da ste serbes Bosni ponositoj! dobićete mnoge spahiluke, al vam valja djeco vojevati bes promjene po sedam godina kad zatreba vašemu sultanu o svom grošu i hašluku svome!« Oni su mu tako kabulili i na tomu muhure pritisli, i otalen Bosni polaziše. Sultan ode u Stambula svoga a Bošnjaci u Bosnu ponosnu. Kade Džanan Sarajevu dogje pa zapjeva nis sitne sokake: — »Naše ljube čekate li naske? naše majke naske pogledajte! Dosti u nas ćara i šićara. Mi moremo objeliti kule i paripe ječmom nahraniti; koj neženjen more se ženiti! Samo nas se pola iženilo kod bijela grada Temišvara na široku polju Vučijaku crnom zemljom i zelenom travom!« I tuje se veće rastadoše, halališe pa se iźljubiše, i odoše svaki svojoj kuli; ko poginu, da mu kuća znade, ko ostade, čestit do vijeka! To od naske, sreća vam od Boga! nit smo bili niti smo vidjeli, već smo i mi čuli ot starije, a i mi smo vama kazivali. Da nam Bog da svakom po djevojku, meni dvije, da mi krivo nije, jednu kljastu a drugu slijepu, da mi prose pa kući donose, da me hrane i oda zla brane!