Part 22

A vele im dva vezira mlada: — »Hajte doma od Erdelja rajo! pisaćemo Rakociji kralju, nek s ostaje Erdelja i raje.« Ode jadna od Erdelja raja.« Dva vezira nakitiše nâmu: »O ču li nas Rakocija kralju! ostaj nam se Erdelja i raje! Ako je se ostanuti ne ćeš zadrmaće carevina listom pa ću tebi udariti spravno, sa stolice tebe pomjestiti; goniću te do Kraljova ravna, gje no leži do sedam bajloza, gje kuveta ot sve sedam kralja. Svije ću vas sedam pomjestiti! Goniću vas sa Kraljova ravna, sa Kraljova do majdana zlatna, što je majdan svije sedam kralja. Svije ću vas sedam ufatiti, caru vas pekšeš učiniti!« Taku paše nâmu učiniše, spremiše je Rakociju kralju. A kad nâma Rakociju sijgje, nâmu štije a na nju se smije, Odma drugu sitnu nakitio: »O čujete dva mlada vezira! Eto vama čarovite nâme! Raje vam se ostanuti ne ću; zadrmaću svije sedam kralja, udariću vami na Mišvara, prifatiću grada Temišvara, ufatiti oba dva vezira obje paše kâtal učiniti. »Otolen ću vojsku okrenuti niza zemlju niz Anadoliju, vas Anadol prifatiti listom, ufatiti dvanajes vezira i mladije deve deribega. Sve ću paše katal učiniti i mladije deve deribega. »Otolen ću zemlji Tatarhanu, Tatarhan ću prifatiti listom, tatarskoga cara ufatiti. »Otolen ću okrenuti vojsku, pot Stambol ću isturiti vojsku, pot Stambola na Silistru carsku, »Pâ ću nâmu sitnu načiniti, pa je caru u Stambolu spremit, nek car prtlja is Stambola grada, neka prtlja Šamu i Medini, gje no je caru djedovina, »A, Stambol je naša postojbina a našega cara Kostadina; jer je Kosta Stambol načinio. »Ako l care isprtljati ne će, na Stambol ću caru udariti, a s tachta ću cara pomjestiti a Stambol ću njemu prihititi!« Taku sitnu nakitio nâmu. A kad nama Temišvaru sijgje a na ruke dva mlada vezira Avdipaše i š njim Seidije, dvije paše preučiše nâmu, svojijem se rukam podbočiše, od očiju suzam oboriše: — »Jadne ti smo ot sat do vijeka! Kako svoje poharčismo glave! Evo rata su sve sedam kralja! Kako će se do Stambola pisat? Ko će caru dževap učiniti? Car će nami glave isijeći!« U jadu im na um pripanulo te su sitnu nâmu načinili, spremiše je ka Stambolu gradu. A kad nâma do Stambola sijgje, namjera je i sreća nanijela te najprije zapala u ruke a turčinu Ćuprilić veziru, a Ćuprilić caru na muhuru! Vezir vidje šta mu nâma piše, dade nâmu caru na divanu. Car čestiti preučio nâmu, Ćupriliću veli na divanu: — Moja lalo Ćuprilić veziru! Evo nâme od moga Mišvara, od moja oba dva vezira Avdipaše i ot Seidije. Evo rata su sve sedam kralja! Sat što ćemo od života svoga? Kako ćemo pisat dušmaninu? Ali ćemo Stambol ohaliti ali ćemo s vlahom zaratiti?« A veli mu Ćuprilić vezire: — »Sultan care, mjesta ti svečeva! Zemlja tvoja a uprava tvoja, piši care kako tebi drago!« — »Ćupriliću moja lalo prva, jesi danas na muchuru mome, radi lalo kako tebi drago! što ti rečeš, car ti poreć ne će!« Kat to čuo Ćuprilić vezire, tad veziru suze poljećeše, pola bjele a pola krvave: — »Fala Bogu, care ot Stambola, kat smo ovog vakta dočekali, kad je rata su sve sedam kralja, tebi care hizmet učiniti, dušmanina kàherm učiniti! Ne daj grada prez mrtvije glava nit topova prez grdnije rana! Hala u tebe ima kachrimana, što će stati poret sedam kralja, kraljevima dževap učiniti!« — Šjede vezir pisati fermana. Šta Ćuprilić kiti u fermanu? »O čujete oba dva vezira ot prostrana carskog Temišvara! eto vami careva fermana a eto vam carski hazan blaga! Vi čuvajte dobro Temišvara! »Ne pustite vi careva grada; ak pustite grada Temišvara, ja ću vaše ubojiti brade. crnom krvi iz vaši vratova! »A eto vam jedne vojske brže, silne vojske od Urumenlije i prid vojskom Halilpaše gazi, za njim vojske ko na gori lista! »A ta hoće pod Otoku vojska, pod Otoku u polje Mišvarsko. Ongje će se kupit carevina poret sedam vlaškije kraljeva. Vi čuvajte dobro Temišvara! »Eto vami i još jedne vojske, silne vojske od Anadolije i pred vojskom dvanajes vezira i mladije deve deribega. I ta hoće pod Otoku vojska. Vi čuvajte dobro Temišvara. »Eto šaha vam ot Tatarhana i za njime listom šahovina. Vi čuvajte dobro Temišvara! »Eto vojske ot stojna Misira i prid vojskom Fazli paše gazi; za njim nije kalabaluk vojske, jer je Misir kraju na ćenaru, vazda se u njem muhafeza čuva. »Vi čuvajte dobro Temišvara! »Eto vami i još vojske brže, silne vojske od Bosne ponosne i prid vojskom buljubaše Džane. »I ta hoće pod Otoku vojska poret sedam vlaškije kraljeva. Vi čuvajte dobro Temišvara! »Et i mene do malo zemana, eto mene z butun carevinom pod Otoku u polje mišvarsko, poret sedam vlaškije kraljeva. Vi čuvajte dobro Temišvara!« Taki vezir ferman nakitio. Ferman spremi gradu Temišvaru i uz ferman carske hazne blaga. A kad ferman sijgje Temišvaru, ferman uče dva vezira mlada, ferman uče, grohotom se smiju ot šenluka i od rahatluka. Bir se sitan ferman proučio, dvije paše šenluk učiniše, šenluk čine a topove pale od dne do dne za nedjelu dana. Sve Ćuprilić kitaše fermane; car čestiti tùre pritiskiva. Sve rasturi turajli fermane po butun evlećetu carskom. Rèda dojgje da on ferman sprema u ponosnu Bosnu kalovitu. Šta Ćuprilić kiti u fermanu? »O Džanane bosanska gazijo! Eto tebi careva fermana. Piši Džano od Bosne Bošnjakâ dvanajs hiljad od Bosne Bošnjakâ po izboru konja i junaka. Nemoj Džano jedinka u majke, da nas stare ne proklinju majke! »Vodi vojsku pod Otoku Džano! Ongje će se kùpit carevina porèt sedam vlaškije kraljeva.« Taki vezir ferman nakitio još mu car čestiti turu udario. Tad mu veli Ćuprilić vezire: — »Sultan care, iza gore sunce! da spremimo jednu haznu blaga u ponosnu Bosnu kalovitu megju naše junake Bošnjake; jer je zudžut Bosna na ćenaru, jer joj šalješ murtate vezire; sve uzeto do gola života!« A veli mu care na divanu: — Ćupriliću muhur sahibija! Eto hazan a eto ti blaga, moje carstvo a tvoja uprava! Spremaj lalo štagod tebi drago!« Vezir spremi u Bosnu fermana a uz ferman carske hazne blaga. Ode tatar ot Stambola grada, ot Stambola niz Urumenliju. Kudgogj igje na Kosovo sijgje: sve Kosovo nogam pogazio. Tatar sijgje šeher Vučitrnu, otolena šeher Mitroviću a u Banjsku tatar udario i Banjsku je nogam pogazio: Otolena niz Rogozu ravnu. Tatar sijgje do novog Pazara. Otolena niz Bosnu ponosnu; svu je Bosnu nogam pregazio. Ne hće tatar ka Travniku gradu vet okrenu šeher Sarajevu. A kat tatar Sarajevu dojgje pred veliku carevu džamiju — istom tatar pred džamiju dojgje, taj je danak petak dnèvi bilo, navrvlješe u džamiju turci — dok eto ti buljubaše Džane! Na Džananu zelena libada a bijela priko pasa brada. Kad ga tatar očima vidio, isprid njega na noge skočio, iz džuzdana ferman izvadio. A kad Džanun ferman opazio, sedam puta zemlju poljubio, a dok ferman u ruke jamio. Pa rasklopi careva fermana; śjede učit ferman avazile. Svak sluša, šta im ferman kaže. Kat se sitan ferman preučio, svako očim suze oborio, a svak Bogu dovu učinio: — »Fala Bogu po hiljadu puta kat smo ovog vakta dočekali te kat car za nas u Stambolu znade, te nam sitni dolaze fermani! Kad je rata su sve sedam kralja pa hoćemo na carevu vojsku, caru našem hizmet učiniti, dušmanina kàher učiniti!« Bir izišli iz džamije turci odma turci šenluk učiniše. Šenluk čine za nedjelu dana. Bir izišla nedjelica dana, śjede Džanun pisati Bošnjake po svoj Bosni i Hercegovini. Digod koga bjesnijeg znadijaše na nâmu konja i junaka, svakog Džanun na vojsku upisa. On ne piše jedinka u majke, da je stare ne proklinju majke. Kako koju knjigu opremaše, svakoj Džanun spominjaše, da se kupi silovna krajina na hiseta niže Sarajeva. Šjedoše se kupiti Bošnjaci. Kupiše se dese, dvanajs dana, kad rekoše da se okupiše. Jednom Džanum uzjaha alata pa eto ga na hiseta sijgje, na hiseta u bosansku vojsku pa na saju izvede Bošnjake. Šjede brojit od Bosne Bošnjake po tamanu dvanajes hiljada. Ondak jami punu haznu blaga; śjede blago po Bošnjacim d’jelit, najboljeme ko i najgoreme, najgoreme kako bratu svome. Onda puśća u vojsku telala; telal mu po ordiji viče: — »Nek su hazur konji i junaci! svak na noge oput i opanke a prekivaj debele paripe! Jer kad bude noći po akšamu hoće sìlna polaziti vojska; Džanan dnèvi kros Sarajvo ne će, dnevi proći ni provesti vojsku. Jer kad dnevno prolazi ordija, hašikovat momci i djevojke hoće njima sevdah ostajati! Od sevdaha gorjeg jada nejma, ni tu bachta u ordiji nejma!« Hazure se konji i junaci, sve na noge obuše opanke, prekuvaše debele paripe. A kad noći po akšamu bilo, dok pukoše dva topa velika. Tada Džanan uzjaha alata, razvi mu se do sedam bajraka a povede do sedam jedeka. Eto Džane na hiseta sijgje, na hiseta u bosansku vojsku. Zakleptaše čugljenovi zlatni, zalajaše sitni daulbazi, zavikaše čaušovi mladi, digoše se u nebo bajraci. Stade pùka alajli bajraka, stade škripa sitni čelenaka, stade zvèka rata i sehrata, stade cika bistra venedika! Stoji vriska átâ i paripâ, pjevljavina od Bosne Bošnjaka, na Sarajvu drmaju topovi, podbriskuju od Bosne Bošnjaci! Ode Džanan i odvede vojsku. Kudgogj igje na Glasince sijgje. Tu ga žarko ogranulo sunce. On pogleda po svojoj družini, nešto mu se društvo porušilo a prida se oči oborilo. To Džananu vrlo čudno bilo pa zavika Ibru bajraktara: — »Bajraktare moje dete drago, de zapjevaj tanko glasovito, deder naše razgovori društvo, zašto nam se porušilo pusto!« Tad zapjeva Ibro bajraktare: — »Ostaj z Bogom zemljo Bosno ravna i u tebe šeher Sarajevo, u Sarajvu naše tanke kule i u kulam ostarjele majke i naše milosnice seke i naše vijernice ljube! Mi odosmo na carevu vojsku preko Une, preko vode Save mimo trides i četiri grada, sedamdese i sedam konaka dok se sijgje niže Temešvara; mi odosmo pram sve sedam kralja! Naše majke ne nadajte nam se! mile seke ne veselte nam se! v’jerne ljube vi se udajite! mi ćemo [se] izženiti amo crnom zemljom i zelenom travom! Sretnijeg će kuća pričekati, nesretnjega niggje vigjet ne će!« Istom im se iskahari društvo. To Džananu vrlo dèspet bilo. Odma njemu bajrak izmaknuo pa ga dade krajèm sebe drugu, svomu drugu Hasan odobaši. Onom Džanan ćèhru udario: — »Šta uradi božji nesretniče! a šta naše okahari društvo! Hajde doma božji nesretniče pa ti ljubi na dušeku ljubu!« Vjera i Bog Sarajvu ga vrati! Tad tapjeva buljubaša Džanan: — »Ostaj z Bogom zemlja Bosno ravna i u tebi šeher Sarajevo i po njemu naše tanke kule iz okala plotom opletene a ozgara slamom pokrivene, i u kulam vijernice ljube! One nose do koljena sukno, jednu kravu niza kule muze a što hrani bijesna junaka, â junaka za vakoga dana Ovnovi se hrane za kurbana, dobri konji za duga mejdana a junaci za vakije danâ! Mi odosmo na carevu vojsku mimo trides i četeri grada sedamdese i sedam konaka dok se sijgje niže Temišvara. Mi odosmo pram sve sedam kralja! Ako nami Bog i sreća dade, te mi vlahu sablju udarimo, barem ćemo dobro śićariti kàzam màta kaurskoga posta! Pa mi Bosni kalovitoj sići, pa mi tanke kule pograditi, našim ljubam skrojit anterije! Ako l nami vakt i sahat dojgje te pomremo niže Temišvara, svakako je jednom umrijeti. Ja, šta junak ne žaliti ne ću? Ostala mi u Sarajvu kula; tri su joj se oborile ćoše a četvrta sohom podaprta. Oko kule niggje ništa nejma, koza bara i ćorava gara, seka Ajka i starica majka, kvočka kokoš i troje pilićâ. Bog ubijo iz planine orla! odnese mi kvočku ot pilića, ostade mi troje siročadi! Toga jedan žalim u Sarajvu!« Kad to čula Džanina družina, sve vrisnulo, puške zapalilo, sve dva i dva zapjevaše zajdno: — »Baš je nako kako Džanun kaže!« Ode Džanun i odvede vojsku mimo trides i četiri grada! sedamdese učini konaka. Sijgje Džanun niže Temišvara na Koviju zelenu planinu; otalen se vidi pod Otoku. Kad vidješe od Bosne Bošnjaci u polju silovitu vojsku, tad vrisnuše, puške zapališe. Začula ji careva ordija; svak se tomu čudu začudijo, kakav je ono adet u Bošnjakâ. Odma sokak kroz ordiju grade kraj čadora paša i vezirâ kut će proći od Bosne Bošnjaci. Kad u polje sijgjoše Bošnjaci, Džanan viče svojim Bošnjacim: — »Djeco moja od Bosne Bošnjaci! kad udremo kroz ordiju carsku, svaki dobru ćèru izgubite a preda se oči oborite; Ovaki ćemo adet zametnuti!« Kad udriše kroz ordiju carsku, svaki dobru ćèru izgubio. Svak se tomu čudu začudio kakav je ovo adet u Bošnjaka? Kad najaha buljubaša Džano, selam pašam dade i vezirim a s pašam se zagrljaše, ljubi. Tu ga paše suval učiniše: — »O Džanane bosanska gazijo! kakav je ono adet u Bošnjaka? Kad vi biste na Kovij planinu što vrisnuste, puške zapaliste? Kakav je ono adet u Bošnjaka?« — »Onaki je adet u Bošnjakâ; kad vide silovitu vojsku i u polju čadore popete i alajli bajrake razvite, srcu svome odoljet ne mogu, nego vrisnu a puške zapale!« — »O Džanane bosanska gazijo! Ongje bjehte šèno i veselo; kad udriste kroz ordiju carsku što si naku ćehru izgubili?« — »Vjera j [i] Bog paše i veziri! kad u polje sijgjoše Bošnjaci, ugledaše silovitu vojsku, odjevene konje i junake i svilene čadore popete, zacviliše od Bosne Bošnjaci: »Vidi klete careve ordije, odjevena konja i junaka! Kako ćemo jadni vojevati? Sedamdese i sedam konaka, dok smo došli niže Temišvara! Nijedan nejma pare ni dinara, da potkuje pot sobom paripa! Kako ćemo jadni vojevati, jer je zudžut Bosna na ćenaru!« Kat to čùše paše i veziri, darovaše od Bosne Bošnjake: svakom drugu po devet cekina a Džananu nebrojeno blago. Još mu vele paše i veziri: — »Hajde Džano bosanska gazijo, gledaj mjesta niže Temišvara gje ćeš svoju oturisat vojsku!« Džanan dobra uzjaha alata, brže stiže od Bosne Bošnjake pa provede od Bosne Bošnjake mimo butun carevu ordiju na kraj ravna polja mišvarskoga na menzila halkali topovâ ubojita ljutoga Madžara. Ongje Džanan oturisa vojsku. Čudi mu se sìla i ordija: — »Bošnjačine čudne mahnitine! gje ono malo provede ordije! noćas će ji’ Madžar pozobati, pozobati noćas is topovâ!« Tuka Džanan nojcu prenoćio. Kat s u jutro osvanulo bilo, žarko ogranulo sunce, stade u crnoj zemlji tutnjavina a u vedru nebu pucljavina, sve na gori zaigralo lište. Bože mili, šta bi ono bilo? ali trže muhur sahibija i za njime ide carevina. Bir Ćuprilić pod Otoku dojgje, odma vezir divan sastavio, a stale mu paše na divanu. Ćuprilić je suval učinio: — »O čujete paše i veziri! Evo danas niže Temišvara, evo leži butun carevina poret sedam butun kraljevina. Daj mi sada tertib tertibite, kako će se njima udariti?« Sve mu paše šute na divanu. Ope, viče muhur sahibija. — »Jà mi sada tertib učinite kako će se njima udariti, jà ću vaše glave isijeći!« Sve mu paše na divanu cvile: — »Ćupriliću muhur sahibija, daj nam muchlet za tri dana bila, jà ćemo ti tertib učiniti, jà je rèda zdravo umrijeti!« Muchlet dade za tri bjela dana. Eto pašâ do svoji’ čadorâ; svaki paša dobavlja telala. Paše daju nebrojeno blago, konje daju a ratove daju, ne bi li se junak nalazio, Ćupriliću tertib učinio, kako će se njima udariti. Sve telali po ordiji viču za dva bila pres promine dana i dvi mrkle noći strahovite, a junak se naći ne mogaše! Dok eto ti jednoga telala preko polja u bosansku vojsku. Šjede telal po ordiji vikat; sve ga sluša pot čadorom Džano, sve ga sluša grohotom se smije: — »Mili Bože čuda golemoga! Evo u polju leži carevina a pred njima muhur sahibija! Evo imadu tri bijela dana kako telali po ordiji viču, ne bi li se junak nalazio, Ćupriliću tertib učinio, kako će se udariti vojsci, a junak se naći ne mogaše! Evo u mene mojije’ Bošnjaká â Bošnjaka dvanajes hiljada, svaki mi je danas za tertiba; svaki bi mu tertib učinio kako će se njima udariti!« To začuše od Bosne Bošnjaci: — »Naš Džanane, naša mila majko! Ti uzjaši široka alata pa ti hajde u ordiju carsku Ćupriliću učinit tertiba; a ne pušti gotovoga blaga, što ga paše i veziri daju! Nosi blago svojim Bošnjacim pa ćeš moći š njima vojevati!« Ode Džanan u ordiju carsku do čadora Ćuprilić vezira. Kad veziru pot čadora dojgje Ćupriliću etek poljubio. Śjede vezir krajem sebe Džanu, pa mu veli Ćuprilić vezire: — »O Džanane bosanska gazijo! bi l umijo tertib tertibiti? kako će se vojsci udariti?« — »Ćupriliću muhur sahibija! ako mene pitaš za tertiba, ja ću tebi tertib učiniti. Evo u mene mojije’ Bošnjaka, Bošnjaka dvanajes hiljada. Ja ću udriti na ljuta Màdžara, na šes stotin halkali topova pa što meni Bog i sreća dade! Sve ostale paše i veziri nek udare Rakociju kralju! Ti veziru na Kraljevo ravno gje kuhvetu ot sve sedam kralja. I jes’ vazda muluć na muluća. Eto sam ti tertib učinio!« Vezir Džanu po plećima rukom: — »Haj aferim bosanska gazijo!« I zlatan mu hilet prigrnuo. Ope Džano govori veziru: — »Evo jesmo tertib učinili, kolko ćemo muchlet ostaviti? a kat ćemo vojsci udariti?« A rekoše do tri dana bila, dok počinu konji i junaci, dok na noge naopute opanke a prekuju debele paripe. Eto Džane do alata svoga i čadora pašâ i vezirâ. Paše daju nebrojeno blago, konje daju a ratove daju. Džanun konjâ ni ratova ne će te prihfaća gotove cekine, pa eto ga u bosansku vojsku. Pade Džanun pot čadora svoga. K njem dolaze gazije Bošnjaci: — »Naš Džanane, naša mila majko! učini li tertib Ćupriliću? kako će se vojsci udariti?« — »Ja učini’ tertib Ćupriliću kako će se vojsci udariti.« — »Kog si sebi odredio Džano? kome ćeš udarit z Bošnjaci?« — »Moja djeco, na ljuta Madžara, na šes stotin halkali topova, pa što nami Bog i sreća dade! Sve ostale paše i veziri, da udare Rakociju kralju a Ćuprilić na Kraljevo ravno gje kuhveta ot sve sedam kralja. I jes’ vazda muluć na muluća.« — »O naš Džano, naša mila majko! kat si tako tertib učinio, koliko ste muchlet ostavili a kat će se vojsci udariti?« — »Djeco moja, do tri dana bila, dok počinu konji i junaci, dok na noge naopute opanke a prekuju debele paripe!« A veli mu Hasan bajraktare: — »Kat si nami odredio Džano, odredio ljutoga Madžara, hazur su nam konji i opanci. Da mi njemu noćas udarimo, pa što nami Bog i sreća dade!« Njega Džanun po plećima tuče: — »Haj aferim Hasan bajraktare, baš si meder kršan za tertiba!« Reče Džanan da će udariti. Birden reče da će udariti, a Bošnjaci šenluk učiniše; svi vrisnuše, puške zapališe a dva i dva zapjevaše zajdno. Bir Bošnjaci šenluk učiniše, odma krvav pilav nastaviše, večeraše krvava pilava. Sve se zajdno iźljubilo bilo, iźljubilo pa se halalilo; sve je dobre konje uzjahalo, sve s terćbirom nis polje mišvarsko, pravo zdravo do logora tvrda, do logora ljutoga Madžara. Kat su gligi i logoru bili, šarku feleć rukam izlomiše a po jednu pušku zapališe a za oštro gvoždže prihfatiše pa na silnu gligu udariše, udariše, po jednu pušku zapališe a za oštro gvoždže prihitiše, bir udriše pa je prolomiše. Tu ji’ mrve loša sreća bila! Vlah upali šes stotin topova, tu im pade šes hiljad šehita, šes hiljada ostade im živi’. Udariše odma na topove. Bog im dao, sreća donijela, topovima vatru uzaptiše. Zahalaka buljubaša Džano, zahalaka, zapali is pušaka. I jes’ mrkla nojca osvojila a crna je tama pritisnula. Prohesabi njemadija ljuta, da udari muhur sahibija i za njime listom carevina. Pleći dali, pobjegoše listom, ostaviše kuhvet i topove i svu haznu i donalmuk kraljski! A za njima udario Džano su šes hiljad od Bosne Bošnjaka, śćera vlaha Rakociju kralju. A dočeka Rakocija kralju na topove i na vatru živu. Mili Bože, nemila sastanka! Sjeva liva a krv se proliva! Nut Džanana bosanske gazije gje okoli Rakociju kralja su šes hiljad od Bosne Bošnjaka! Zahalaka, zapali is pušaka. Prohesabi Rakocija kralje, da udari muhur sahibija i za njime listom carevina! Pleći dade a pobježe kralje, sve ostavi kuhvet i topove i svu haznu i donalmuk kraljski! Oćera ga buljubaša Džano su šes hiljad od Bosne Bošnjaka sve ji’ stjera nis Kraljevo ravno! A dočeka do sedam bajloza na topove i na vatru živu. Mili Bože, nemila sastanka! Sjeva liva a krv se proliva, reko bi, se zemlja prolomila! Nut Džanana bosanske gazije gje okoli na Kraljevo ravno, on okoli sve sedam bajloza su šes hiljad od Bosne Bošnjaka. Zahalaka, zapali is pušaka. Prohesabi do sedam bajloza, da udari muhur sahibija i za njime listom carevina. Sve pobježe sa Kraljeva ravna, sa Kraljeva do majdana zlatna, ostaviše kuhvet i topove. Oćera ji buljubaša Džano su šes hiljad od Bosne Bošnjaka sa Kraljeva do majdana zlatna! Kat s u jutro osvanulo bilo a Ćuprilić divan učinio, sve mu paše stale na divanu; a pita ji’ Ćuprilić vezire: — »O Boga vam paše i veziri, kakva ono jeka dolazaše? naka pusta jeka ot topova? et ozdala od majdana zlatna? kakav je ono šenluk u kaura?« Sve mu paše na divanu šute, a veli mu Halilpaša gazi: — Ćupriliću muhur sahibija! kad no jučer buljubaša Džano, kad no ti je tertib učinio kako će se vlahu udariti, i sebi je Džano odredio, odredio ljutoga Madžara, da će udarit sa svojim Bošnjacim na šes stotin halkali topova; kad je došo u bosansku vojsku, kajil njemu ne bili Bošnjaci. Kad no jučer puške ispucaše a Bošnjaci pogubiše Džanu. Noćas su ti pobjegli Bošnjaci! Šenluk čine svi kraljevi redom, šenluk čine a topove pale!« Stade vikat Ćuprilić vezire: — »Hej davorte od Bosne Bošnjaci! Ako budu pobjegli Bošnjaci njihove ću osijecat glave pa puniti halkali topove pa se biti su sve sedam kralja!« Dok pokliknu vila iz oblaka, po imenu Ćuprilića viče: — »Ćupriliću muhur sahibija! nije tako ko ti paša kaže! nisu tvoji pobjegli Bošnjaci. Udrio je buljubaša Džano, udrio je na ljuta Madžara; dao je Džano šes hiljad šehita, razbio je sve sedam kraljeva, sve je stjero do majdana zlatnog, pa se bijo su sve sedam kralja, su šes hiljad gazija Bošnjaka! Vet što hinlu učini Bošnjacim, car će tebi posijeći glavu!« Kat to čuo Ćuprilić veziru, svojom rukom izvadio ćordu, svojom rukom pašu posiječe. Vezir viče a suze prolj’eva: — »Hej Džanane moje rane ljute! A Bog znade i Ćuprilić znade, ja ti hinlu učinio nisam, ve’ murtati paše i veziri!« Pa pukoše topi haberdari, što mu haber po ordiji daju a povrvlji muhur sahibija a za njime butun carevina pravo zdravo do logora tvrda, do logora ljutoga Madžara. Kad onuda trava povaljana, sva je crnom krvi popljevana, sve je lješom pritisnuto kleto. Kuhvet najgje a topove najgje, najgje Džane šes hiljad šehita, što je palo od Bosne Bošnjaka. On pokopa šes hiljad šehita. Onda puśća u vojsku telala a telal mu po ordiji viče: — »Nemoj niko ništa prihititi, rusu ću mu glavu posijeći! Junaštvo je od Bosne Bošnjaka!« Tuda projgje i provede vojsku. Dojgje vezir do logora tvrda, do logora Rakocija kralja. I tuda je trava povaljana; sva je crnom krvi popljevana; i tu kuhvet i topove najgje i svu haznu i donalmu kraljsku. I tu pušta u vojsku telale, telali mu po ordiji viču: — »Nemoj niko ništa prihićati, rusu ću mu glavu posijeći! Junaštvo je od Bosne Bošnjaka!« I tud projgje i provede vojsku. Sijgje vezir na Kraljevo ravno. Kolko dugo i široko kleto, očima se pregledat ne more! Drva na njem ni kamena nejma, sve je kleto krvi poškrapano, još plahije lešom zavaljano. Kuhvet najgje ot sve sedam kralja, veće vezir dilje ne zna puta. Na Kraljevu oturisa vojsku. Sve Ćuprilić po Kraljevu hoda a sve sluša jeku ot topova et ozdala od majdana zlatna a što topovi na majdanu ječe. A sve hoda a suze prolj’eva, a jamio srčali durbina; gleda vezir nis Kraljevo ravno pravo sentu i majdanu zlatnu. Dok s u polju zametnula tama, tuda tama nije nigda sama, vet is tame junak udario na gravranu konju od mejdana. U gavrana grive ni perčina u junaka brka ni obrva, pocrnio kako čavka crna, krvavije ruku’ do lakata i krvave do balčaka ćorde. Kad ga vezir očima vidio sam u sebi misô pomislio: »Nije l Bog do, od Bosne gazija!« Kad gazija na gavranu dojgje, Ćuprilića na Kraljevu najgje. On veziru božji selam viče, s vezirom se zagrljaše, ljubi. Pita njega Ćuprilić vezire: — »O moj brate od Bosne gazija! kamo nami buljubaša Džano? je l nam Džano na životu hala?« — »A nami je u životu Džano. Eno Džane u majdanu zlatnom su šes hiljad gazija Bošnjaka, gje se bije su sve sedam kralja. Vet je tebi selâm učinio, da zakolješ šes hiljad kurbanâ za njegovi šes hiljad Bošnjaka; i da spremiš šes hiljad araba sa Kraljeva do majdana zlatna, da ti blago na arabam spremi!« Kat to čuo Ćuprilić vezire svojom rukom dèvu oborio, a zavika što ga grlo daje: — »Ovi kurban buljubaše Džane!« Što bi majka zadojila sina šes hiljada obori se deva, šes hiljada zakla se kurbana. Vezir spremi šes hiljad araba sa Kraljeva do majdana zlatna. Za toga za malo zemana, dok eto ti od majdana Džane su šes hiljad gazija Bošnjaka. Goni Džanan na arabam blago i on vodi sve sedam kraljeva, nosi krunu Nuširejvanovu. A kad Džano na Kraljevo dojgje, preda nj vezir šenluk učinio, upalio halkali topove, s Ćuprilićem zagrli se, ljubi. A veli mu Ćuprilić vezire: — »Džano brate, bosanska gazijo, nemoj mene caru opanjkati, car će meni glavu posijeći! A Bog znade i Ćuprilić znade, ja ti hinlu učinio nisam, ve’ murtati paše i veziri! Išti, Džano štogod tebi drago!« — »Ćupriliću muhur sahibija! imam mala da nejmam hesaba; vet daleko Bosna na ćenaru, na čem blago pusto gonit nejmam! A za sve Ćuprilić vezire, u dugu vaktu i zemanu gotovo se poharčiće blago! Vet u mene mojije’ Bošnjaka a Bošnjaka dvanajes hiljada, šes hiljada na Kraljevu živi’, šes hiljada što je šehit bilo, što je šehit na Madžaru bilo, daćeš meni Ćuprilić vezire dvanajs hiljad timarli berata sve na mrtva ko i živa druga!« A veli mu Ćuprilić vezire: — »Išti Džano a ne maskari se, tute tebi ništa ne imade!« Ope veli buljubaša Džano: — »Šta ću tebi iskat Ćupriliću! Ti si danas na mjestu carevu, što ti rečeš, car die poreć ne će. Daleko nam Bosna na ćenaru, daleko nam do Stambola sići, u Stambolu viditi tapiju. Vet daj meni po muhura carskog u ponosnu Bosnu kalovitu!« Bogami mu milo ne bijaše al mu inach biti ne mogaše. Dade Džani po muhura carskog u ponosnu Bosnu kalovitu. Džano njemu sviju’ sedam kralja, vezir Džani hair dovu carsku na ponosnu Bosnu kalovitu!